Net.hr
❤️ Click here: Fukodromi zagreb
Ne toleriraju ništa drugačije. Nikad nije bilo 'fabrika' koje su zapošljavale cijele gradove i stvarale osjećaj sigurnosti. Ono što nije učinio rat dokrajčit će turbo pokret.
I ovdje je riječ o stajaćoj pozi, partneri se gledaju i žena podigne jednu nogu, ako je dovoljno fleksibilna na partnerovo rame ili ga obujmi oko struka ili jednostavno savije nogu u koljenu i podigne je. Uglavnom se to radi na stražnjem sjedalu tako da žena sjedi na muškarcu ili muškarac leži na ženi, ali čak i u ovom skučenom prostoru možete biti maštovitiji: partner legne na leđa, a partnerica sjedne na njega. Ja sam tetka, Dane - odgovorio je približivši usta tik uz vrata. Da nije bilo Svetozara i Svetlane koji su šaputali u našem stanu, ne bismo ni provalile.
Zagrebački fukodromi - Još jedan teret nosio je negde u grudima, stomaku, ma gde da se nalazila duša.
Najbolje priče za 2011. Amir Alagić Sabina Alispahić Ivan Antić Bojan Babić Dragoslava Barzut Belma Bećirbašić Lamija Begagić Luiza Bouharaoua Katica Mihaela Gašpar Iva Hlavač Vjeran Kovljanić Ksenija Kušec Nikola Leskovar Damir Nedić Damir Ocvirk Vojislav Pejović Ljubica Petrović Radno Savić Gordana Smuđa Srđan Srdić Ajla Terzić Nada Veljković Amir Alagić Jednom davno, duboko u sebi sakrio je nešto naizgled sitno kao kap vode koja će danas sutra ishlapiti, pa na to više nikad neće pomisli i toga se nikad neće sjetiti. Baš iza ovog portuna, na korak dva od zida što ljudima na dvorište s ceste pogled priječi, zakopali su mrtvog mačića. Čitavo ga je popodne milovalo tuce dječjih ruku, razvlačilo ga i vuklo po dvorištu, guralo mu njušku u tanjurić s mlijekom i bacalo za miševima koji bi ubrzavali korak trčeći tik uza zid, kao da im je neugodno što su na pogrešno mjesto u zao čas nabasali. Miševi svijetom hode s urođenom sviješću da im je život vazda u opasnosti, a jadan mačić nije uspio ni spoznati što znači opasnost. Ubila ga je prevelika dječja ljubav. Nisu ni primjećivali da je mrtav. Nastavili su se igrati s omlohavjelim sićušnim tijelom čije su se šapice klatile lijevo-desno poput kakvog ukrasa s retrovizora. Tek kad mu je niz uho krenuo tanak curak krvi, netko je vrisnuo. Tetak Izet je iskopao malu rupu, odmah tu iza portuna, i u nju položio beživotno tjelešce. Poput kakve šarene patuljaste povorke, sva su se djeca okupila oko mačića. To im je bio prvi pogreb u životu. Iz zemlje ih je promatrao zaleđeni mačji pogled iza kojeg više nije bilo ničega, ni boli, ni sreće, ni tuge. I dok je tetak lopatom nabacivao zemlju po bijelom krznu, Danijel je pomislio kako će možda i on jednom tako. Već se bilo i smrklo. Ono što je pred koji sat cvrčalo na roštilju, odavno je pojedeno. Još je tek pokoja kriška lubenice ostala netaknuta među zelenim korama i crnim košticama, što leže u vodenastom crvenom soku i na sebe privlače muhe koje nalikuju koštičjim rođacima s krilima. A Danijel nikako nije mogao odvojiti pogled od mjesta na kojem je zakopan mačić. Igrao se s njima, trčkarao, okretao na leđa, i grebao ih svojim sićušnim kandžama, a sad ga više nigdje nema. Dakle smrt znači ništa, mislio je dječak. Ako smrt znači ništa za mačku, onda znači i za njega. Znači ni njega jednom više nigdje neće biti, ni kod kuće, ni kod tetke Katarine i tetka Izeta, ni u školi, ni na Zlatnim stijenama, nigdje. Oko njega će ostati samo mrak i tišina. I njegove će se oči zalediti kao mačje. Niz tijelo mu se spustio val nečeg što nalikuje na strah i strepnju. To što je otkrio tajna je koju nikome ne smije reći. Bilo bi dobro da je sakrije i od sebe, da je zakopa negdje duboko, kao što je tetak Izet zakopao mačića. Da je pretvori u kap koja će danas-sutra ishlapjeti. Kad bi drugi ljudi to znali, mislio je dječak, više se nikad ne bi smijali i igrali, ni s djecom ni s mačkama, ne bi bilo roštilja u dvorištu tetke i tetka, ne bi se kupali u moru, niti bi išli na utakmice gledati Istru. Svi bi se plašili, ovako kako se on sad plaši. Zato je nabolje da to ostane tajna, između njega i zaleđenih mačjih očiju. Prije tri dana sletio je na aerodrom u Puli. U rodnom gradu ga nije bilo osamnaest godina. Baš kad mu je život u Londonu postao punoljetan, napustila ga je žena. Rekla mu je da bi bilo dobro da se malo razdvoje, barem dok ne razmisli o svemu, i da će na neko vrijeme preseliti kod svojih u Southampton. A onda se prestala javljati na telefon. Prošlo je još nekoliko mjeseci, kad je i on prestao zvati. I negdje baš u to vrijeme počela ga je opsjedati misao kako bi mogao posjetiti Pulu. Sam je sebi govorio posjetiti, nikako vratiti se. Uzet će povratnu kartu, ostati tjedan-dva, i to je to. Na aerodromu je vidio razglednicu na kojoj je pisalo Nekad-Pula-Sad. Iza riječi nekad vidjela se crno-bijela fotografija na kojoj je tramvaj gmizao uz cestu pored kazališta. Nekoliko je dama sa šeširima šetalo, dok je drugim krajem ulice prolazio konj sa zapregom. Iza riječi sad stajala je njemu nepoznata zgrada. Samo je riječ Pula bila okružena Arenom, koja je valjda predstavljala nekakvu konstantu grada. Pomislio je kako za Pulu njegova djetinjstva nije bilo mjesta na razglednici. Možda je u nekoj velikoj gradskoj filmskoj montažeriji jednostavno izrezana kao nezanimljiv dio. Otkad je stigao majka ga nagovara da posjeti tetku Katarinu. Kaže da je stara i da neće dugo, a da ga je u ovih osamnaest godina spomenula na tisuće puta. Znaš da te voljela kao svog rođenog. U ratu je od svojih usta odvajala da tebi u London pošaljemo koji dinar. Otiđi, upitaj je nešto, bit će joj drago. Danijel je tad po prvi put, otkako je sletio, pomislio na rupu u zemlji u kojoj vječni san snuju zaleđene mačje oči. Trećeg dana krenuo joj je u posjet. Ulica Ozad Arene bila je jednaka kao i prije osamnaest godina. Kao da je Arena i nju pretvorila u konstantu grada. Samo što za ulicu nije bilo mjesta na onoj razglednici. Prošao je kroz portun i našao se u dvorištu. Nekad se tu prao veš, klofali su se tepisi, kiselio kupus, raspaljivao roštilj, a danas je sve zaraslo u travu i korov. Trudio se ne pogledati prema onom mjestu, na korak dva od zida što ljudima s ceste na dvorište pogled priječi. Ništa se u njemu nije izmijenilo. Nikakva ga učenja ni religije nisu mogli razuvjeriti da nakon svega preostaju tek tišina i mrak. Zaleđene oči mačke se ne zaboravljaju. Vrata su ostala nijema. Tad je čuo spore korake što se vuku niz hodnik. Kroz glavu mu prođe slika stana pred čijim zatvorenim vratima stoji. Sjećao se svega, do u najmanji detalj. Ja sam tetka, Dane - odgovorio je približivši usta tik uz vrata. Osjećao se miris vlage i starosti. Jel to vi za struju došli? Nije tetka, Danijel je, iz Londona - reče nešto nervoznije. Tetka je malo zašutjela. Ma tetka, Danijel je, od pokojnog Vladimira, brata tvoga, sin. Što u Londonu živim. A ti si Dane. Pa što odmah ne kažeš, sine moj, rekla mi je mama da ćeš doći - čulo se zveckanje lanaca i okretanje dvije-tri brave prije nego se otvoriše vrata. Na trenutak ga je zagrlila i odmah pustila. Kao da se preplašila. Potom je polagano, ne progovarajući ni riječi, naslonila drhtavi dlan na njegovo lice i dugo putovala po njemu. Danijel je stajao ukočen. Stvarno si to ti sine. Nekako drukčiji miris imaš. Čovjek si i ti već postao. Ja ti skoro pa ništa ne vidim — konačno reče i snažno ga obgrli. Plakala je i ljubila ga. Osjećao je njezine suze kako mu se razmazuju po licu. Nisu ovo prave suze, to se tetka, sine, smije — šapnula mu je. Koža joj je bila suha i naborana, po njoj se razbježalo na milijune staračkih pjegica, kosa joj prorijedila i zabijelila, a noge okvrgavile od natečenih vena. Danijel pomisli kako ona ima skoro osamdeset godina. Hodala je prema kuhinji pogrbljeno i polako, pipkajući ispruženim rukama zrak pred sobom. Promatrao ju je držeći u ruci žutu najlon vrećicu s dvadeset deka kave, napolitankama i sokom od naranče. Nije red nekome banuti bez obraza. Kad ga je prije osamnaest godina ispraćala na autobusnoj stanici, bila je žena, a sad ga je dočekala starica. Kao na onoj razglednici Nekad i Sad. Jedino je u kući sve bilo kao nekad. I da otvori vrata spavaće sobe, vjerojatno bi na uzglavlju spremljenog kreveta stajale dvije velike lutke. Nekad su se s njima igrale njezine kćeri, koje se sad igraju s vlastitom djecom negdje po bijelom svijetu. Sve je bilo na svom mjestu, samo prljavije. Paučina se ulovila po ćoškovima, a tanki sloj prašine pao po namještaju. Tetka to i ne primjećuje, pomislio je Danijel, a ona mu je, i ne okrećući se, rekla: Ne gledaj prašinu, stara sam ti ja. Stariji ljudi imaju zanimljiv običaj da onaj sok na razmućivanje uvijek naprave presladak. Barem kad im dođu gosti. Danijel je pijuckao sitne gutljaje i grčio se. Jel ti preslab, da ti dodam još jedan čep? Kao da izvodi neku dobro uvježbanu predstavu ekvilibriranja cigaretom. I baš kad bi pepeo prerastao centimetar i pol, i počeo se savijati, ona bi ga otresala u pepeljaru na kojoj se smijao Vučko i pisalo je Sarajevo '84. U zadnji čas, mislio je Danijel. Tetka Katarina u Puli živi od pedeset pete. Ona i tetak Izet doselili su iz Kreševa prije nego što se Danijel rodio, tako da se njemu činilo da oni u Puli žive oduvijek. A opet, od malena je jasno osjećao kako je kod njih sve nekako drukčije. Drukčije se priča, i drukčije ponaša. Sasvim malo drukčije, no dovoljno da se odmah primijeti. Koliko god su daleko od Bosne otišli, Bosna iz njih nije imala kamo. S njegovim ocem nije bilo tako, iako je iz Kreševa stigao tek koju godinu prije njih. Dok su njega njihove kćeri zvale barba Vlado, Danijelu su ovo dvoje zauvijek ostali tetak i tetka. A priča kaže da je tetak Izet u Pulu pobjegao od medvjeda. Velik i jak je to čovjek bio, a dobroćudan kao malo dijete. Zvali su ga jajački pehlivan, jer je u mladosti zarađivao tako što se po vašarima s medvjedima hrvao. Tako je jednog proljeća došao u Kreševo, gdje se u njega zagledala Katarina, kći kovača Mate. Godinama kasnije, već u Puli, Vlado se šalio s Izetom i govorio mu: Ma nisi ti, moj Izete, iz Kreševa pobjegao zbog međeda, već zbog moga oca Mate — a Izet se samo smijao i klimao glavom na tu istinu. Pustio je Mate svoju kćer u bijeli svijet hineći nezadovoljstvo do kraja života. Nije joj mogao dati blagoslov da pođe za pehlivana Izeta, a opet nije imao srca pokvariti ljubav svojoj ljubimici i jedinoj kćerki. Stoga je sve uredio tako da ona, s onim svojim, pođe za Pulu, gdje je čeka brat Vladimir koji se već snašao i koji će joj uvijek biti u blizini i pri ruci, a on će pred svijetom govoriti kako su od danas vrata njegove kuće za nju i onog nekrsta zatvorena. Vlado je Izeta odmah zavolio kao brata. Opet bi postajao Bosanac samo kad bi bio s Katarinom i Izetom. Čim bi zakoračio u njihovo dvorište, portun je postajao kapija, a korta avlija. Pitao bi ga: De ti nama, badžo, reci, kako si se ono s međedima hrvo? A ovaj bi to jedva dočekao. Nekad slavni jajački pehlivan bi se počešao po bradi, drmnuo ljutu, i tihim glasom započeo pojašnjavati čuvenu taktiku gledajući samo u Vladu, kao da okolo ne sjedi još deset-petnaest ljudi, i kao da Vladi tu priču nije ispričao već stotinu puta. Ma i nije ti to bilo nešto. Moj Vlado, međed i ne zna da se hrve. On se samo nasloni na čovjeka. Da bi ga oborio, dovoljno je da namažeš kosu užeglim maslom. A medvjed ti ima plaho burunđukli nos — tad bi kažiprstom taknuo nos, da onima koji ga prvi put slušaju pojasni što to znači burunđukli. Kako se zaljubio u Katarinu, Izet se prestao hrvati i počeo pričati kako ga medvjedi po šumama dozivaju, noću mu na prozore kucaju, u san mu se zavlače i ne daju mu mira. Nema mu druge nego pobjeći negdje daleko. Navodno se samom sebi još odavno zavjetovao kako će kad se oženi ostaviti medvjede na miru. Sad ga oni na to podsjećaju. Je li njemu koji put u šumi Mato zaprijetio, je li mu kad noću na prozor kucnuo, to se ne zna. Zna se samo da se čuveni jajački pehlivan prestao s medvjedima hrvati otkad pođe za lijepu Katarinu. A de mi reci, kako ti je žena? Kako joj je ono ime? Živi se, tako, svakodnevica. Istroši to čovjeka — blebetao je Danijel bezveze. To je bila istina. Ali nije spomenuo da je odmah potom sve krenulo nizbrdo. Kad im je mali Ashton umro u inkubatoru, nije bio veći od kifle. Na pogrebu je Danijel nebesima zahvaljivao samo na dvije stvari. Prva je, što majci nije spominjao da je Bentey trudna, kako bi je iznenadio kad sve prođe, a sad će tragediju moći prešutjeti, a druga, što se ljudska bića zakopavaju u sanducima, pa im se ne moraju gledati zaleđene oči. Njih su se dvoje od tad počeli udaljavati. Bentey ga više nije mogla pogledati, a kamo li dodirnuti. Krivila je njegovo crvljivo balkansko sjeme i zlu sudbinu kojom je i nju zarazio. Još do prije koji mjesec bio joj je spreman oprostiti sve teške riječi, sve šamare i suze, i sve neprospavane noći, samo da mu se vrati. Sad u to više nije siguran. Znam ja, spomene meni sve tvoja mati. E jest, Bentey, Bentey. Ma pamtim ja ta strana imena, samo sad slučajno zaboravila. Jel znaš sine, otkud meni ime Katarina? Danijel je lagano slegnuo ramenima, a ona sa zadovoljstvom izgovorila rečenicu koju je kroz život izgovarala na tisuće puta: Po dobroj bosanskoj kraljici Katarini. Kod nas u srednjoj Bosni ovo ime veliki značaj ima. Jest da ga po svijetu nosa i ona koja treba i ona koja ne treba, ali tako je to sa svačim pa i sa imenima. Ja se nadam, kad dođe vrijeme za podmirenje računa, da će mi dragi Bog reći kako sam imenu svome dobra duša bila — tu se tetka malo kao zamislila, pa nastavila. Znam ja tih stranih imena koliko hoćeš. A vidjela sam ti ja i svijeta, moj sine. Nekad ti je Katarina bunde nosala. U sedam država bila. Samo sam u Trst pet puta išla. Nego da ti kažem. Djecu trebate praviti, moj sine. Bez njih se sve ohladi. Slušaj ti mene staru, znam ja. Dok vam ide, pazi na nju. Ako te kad, ne daj Bože, ostavi. Nemoj biti bena pa trčati za njom. Neće ti se vratiti. Znam ja šta je žensko. Ali šta ti ja to pričam. Pametan si ti momak, sve je to tebi jasno. Morao je promijeniti temu, ali nije znao kako. Zato je gledao po sobi tražeći nešto za što bi se uhvatio. Tad vidje već požutjelu sliku na komodi pod prozorom. Mladić nauljene crne kose, s karanfilom u zapučku, sjedio je neprirodno pogrbljen, onako kako se već pozira u fotografskim radnjama. Na naličju je pisalo: Mojoj jedinoj i najdražoj Katarinici, od vazda i samo njenog Izeta. Ma je li ovo pokojni tetak Izet? Nije moj Izet pokojni… — odsutno odgovori tetka tresući cigaretom naokolo, kao da je se ne tiče to što je upravo rekla. Ma kako nije pokojni, mislio je Danijel. Sjeća se da mu je mama javila da je umro još na ljeto devedeset i četvrte. Dobro pamti kako je te noći sanjao da je na pogrebu, kako su se svi okupili, plaču, nariču i tješe se, a onda je odjednom primijetio da su svi obučeni u šarenu odjeću i da Izeta zakapaju u onu rupicu koju je on sam jednom davno iskopao za krepanog mačića. Sutradan je zvao mamu da je pita gdje su ga zakopali, a kad mu je rekla u Puli, on je upitao, da ali gdje u Puli? Žena se začudila, počela Gospu zazivati: A Dane, dragi sine, pa gdje će ga zakopati nego na groblju. Ispričala mu je kako je umro na kauču dok je gledao utakmicu. Igrala valjda Amerika protiv Kolumbije, a Izet prije utakmice društvu govorio: Jedva čekam da vidim kako fudbala igraju kauboji protiv Indijanaca. I eto, nije mu bilo dano da dočeka zadnji sučev zvižduk. A Katarina mu, navodno, pet minuta prije iznijela slatko od dunja na finom kristalnom tanjuriću iz onog servisa što je iz Turske donijela, kad je sedamdeset i neke išla na prvenstvo u heklanju. Čula iz kuhinje kako prsnu tanjur po pločicama, baš kad je i njemu u glavi prsnula ona žila. Nije, jadan, stigao ni jauknuti. I sad tetka kaže da nije pokojni, čudio se Danijel, ali nije smio ništa upitati. A sve smo ti mi Božiće i Bajrame zajedno proslavljali. Ti se možda toga i ne sjećaš. Sjećam, tetka, kako se neću sjećati — prekide je na kratko. Eh, za ramazan ja sam s njim postila, a za korizmu on sa mnom. Poštivanje je najvažnija stvar dugoopstanka braka — govorila je mašući kvrgavim prstom pred Danijelovim nosom. Po volji mu bilo. Već se bila zadihala, pa joj je Danijel dodao čašu vode. Jedva je prinese ustima, toliko su joj se tresle ruke. Ja, ovako, znam biti malo žestoka pod stare dane. Nego reci mi, pišeš li još one svoje pjesme? Tamo se puno radi, a od pjesama se ne živi. A jel pišeš na njihovom il na našem? Na kojem mi jeziku dođe, na tom je i napišem. Ali nisam dugo napisao ni retka. Tad se sjetio kako je, koji dan pred odlazak, šetao uz Temzu zamišljajući kako kraj njega hoda Bentey. Bila je nasmijana i neprestano ga je grlila, kao da nadoknađuje propuštene trenutke. Tad je zapisao: Uz Temzu opet šećemo Ja i Bentey Jebenti Piši sine, samo piši. I popij ponekad, slobodno — govorila je zaledivši nevideći pogled u nekoj nejasnoj točki. Ja sam ti stara i svašta pričam, ali nije to bezveze. I zapamti šta će ti tetka reći, uvijek čitaj Oslobođenje, nikad Borbu. To neka ti bude potpis u životu. Iskapio je čašu prezaslađenog soka i rekao joj da ide polako. Pitao ju je treba li što pomoći, kupiti joj nešto, a ona je odmahujući rukom odgovorila: Ništa sine, dok još ovo malo vidim, mogu sama. Kad dibidus oćoravim, pustiću se Bogu u njegove skute. Valjda će za mene i mog Izeta naći neki zajednički komadić raja. Izgrlila ga je na rastanku i rekla: Dođi sine opet, kad god možeš. Nemoj čekati da umrem. Biće ti poslije žao. U dvorištu je zastao pokraj mjesta na kojem su zakopali mačića. Otkad se vratio bilo je to treći put da pomišlja na ono što se ne da zaboraviti. Osjećao je kako ga ledi ona kapljica vode koju je pokušao skriti i otopiti u grudima. Jasno mu je da nikada neće ishlapiti. Na prozoru je stajala tetka Katarina. Gledala je prema njemu iako ništa nije vidjela. Sunce je lomilo zrake na prozorskom staklu, i Danijelu se učinilo da se njezine oči lede. Obuzeo ga je snažan osjećaj da je više nikad neće vidjeti. Na ovom mjestu, dakle, tek korak dva od zida što na dvorište ljudima s ceste pogled priječi, nalazi se rupa. U njoj su već otac Vladimir i tetak Izet. U njoj je i mali Ashton, ni oči jadnik nije stigao otvoriti da zapamti barem komadić svijeta na kojem je zatitrao. U toj su rupi mnogi znani i neznani. Pred njom još stoje kolone i čekaju. Tetka Katarina je prva na redu. Danijel sebe još ne vidi ni u daljini. I bolje je tako. Još bi se, Dane, malo boja nagledao i smijeha naslušao, prije nego potone u tišinu i mrak. Sabina Alispahić Stan 9 - Ljudi su tako krhki... Tako ih ona svakog jutra broji, proverava da li su sve tu. Potom, jednu po jednu stavlja u usta i obilno zaliva vodom. Devojčica je lako mogla da poveruje kako su ljudi u ozbiljnoj opasnosti zbog te svoje krhkosti, jer Njanja uvek govori isto. Mogla je da se zabrine, prestane da jede, postane plačna i nervozna. Nju već nekoliko dana čuva nova teta koja stalno ćuti, a Njanje nema pa nema. Rekla je da putuje u jednu osunčanu zemlju A tamo nikad nema mraka? Samo, Njanjino brzo je mnogo dugačko, i ne znam koliko još treba puta da prespavam, koliko još puta... Stan 13 Lagano je otkrila jednu nogu, pa drugu. Spustila je ruku na pod, pokraj kreveta, i napipala upaljač, potom olovku, pa papuču. Zašla je vrhovima prstiju pod krevet i dodirnula nešto što je mogao biti daljinski. Naprezala se da ga dohvati, a onda konačno i uspela. Dobro je poznavala raspored dugmića — pritisnula je jedan i ekran je zablještao. Nije joj bilo važno šta će gledati; bilo je važno jedino to da sagradi most između ovog sada i jutra, most dovoljno čvrst da se ne oklizne koračajući po njemu. Prethodne noći nije pazila, okliznula se i završila sklupčana u hodniku, kraj blago odškrinutih ulaznih vrata, gledajući u dve trake svetlosti koje su dopirale iz lifta slučajno zaustavljenog na njenom spratu. Stan 17 - Kuda si pošla? Žena se trgnula i ispustila kartonsku kutiju iz ruku. Isečci iz novina s receptima rasuli su se po podu. Stajala je na sred sobe kao dete uhvaćeno u nekakvoj šteti. Dane je ustao, prišao i obgrlio joj ramena. Rekla sam mu da tiše priča, da te ne probudimo. Tražio je da vidi moje recepte. Da nije bilo mračno, Dane bi video kako se ženine oči šire od oduševljenja. Ovako, čuo je samo kako grca, pokušavajući da kaže što više odjednom. Od gore ću je posuti čokoladnim mrvicama. Sada je boja šampanjca apsolutni hit! Ali, ne znam, može li čokolada ikada biti pase?! Stan 21 Vozao se kroz zlato. Okretao je pedale toliko polako i retko, da je crveni bicikl u nekoliko navrata gotovo stao. U stvarnosti nikad nije imao crveni bicikl. Nekada davno, sličan je imala njegova žena, ali se ne seća da je ikada seo na njega. I tako, vozio je nekakvim nasipom, ali umesto reke, s obe strane su se pružala žitna polja. Put se presijavao od peska kojim je bio posut; od silne pozlate peckalo ga je u očima i poželeo je da protrlja kapke, a onda je najednom izgubio kontrolu nad biciklom, zabatrgao nogama, i prenuo se, oznojan i bez vazduha. Stan 9 U snu, Njanja joj je objašnjavala za šta koja bobica služi, kao što je to činila i na javi. Od nje imam lepu kosu. Od nje Njanja nije debela. Šta još imamo ovde? Ovo su jako, jako skupe bobice od ribe. Od jedne veeelike ribe iz jednog veeelikog mora... I odjednom je riba, veeelika riba iz veelikog mora, doplivala do Njanje, doplivala je kroz vazduh jer je imala ogromna krila, i zinula... Stan 13 - Studentarija. Ko bi drugi u ovo doba dolazio kući — prošaputala je, čuvši kako se lift ponovo zaustavio na njenom spratu. Prethodne noći je, na isti zvuk, skočila iz postelje i požurila, u trenu se preznojavši od nade koja joj je stegla grlo, a potom se skotrljala u stomak. Naravno, bilo je suludo očekivati da će neko ko je samo dve sedmice ranije otputovao u Novi svet, na dobro plaćen posao, neko koga je upravo ona otpremila na taj put, samog, s rečima: ja sebe ne vidim tamo; dakle, bilo je sasvim glupo očekivati da će se taj neko predomisliti i vratiti tako brzo, naročito ako je poslednje što je izgovorio bilo: ja sebe više ne vidim ovde. Još jednom se pružila i iz haosa predmeta spuštenih pored kreveta izvukla foto-aparat. Blic je sevnuo: zaustavljeno vreme u četvrtastom prozorčetu, zaleđeno stopalo koje viri ispod tamnog pokrivača. Izgovorila je u zamišljeni diktafon: Fotografija broj... Navukla je jorgan preko glave i zapahnuo je ustajao miris neokupanog tela i nepromenjene posteljine. Stan 17 Dane se nije ljutio zbog poslastičara. Bila je to dobra promena. Donedavno, žena ga je budila glasom proroka; grmela je o nedaćama koje će nagrditi lice Zemlje, prenosila poruke dobijene, u gluvo doba noći, iz samo njoj znanog izvora. Kako bi onda mogao da se ljuti na bezazlenog poslastičara? Samo mesec ranije, gurajući je grubo ispred sebe, ulazio bi u sve prostorije stana, pokušavajući da dokaže kako tamo nema nikoga, n-i-k-o-g-a! Moja istina i njena istina, mislio je Dane, a između ponor, nepregazan. Posle nekoliko takvih iscrpljujućih epizoda, shvatio je da za njega nema druge uloge do da kontroliše je li žena popila lekove, a ako ga ipak obmane — što je ponekad činila — da s njom postupa kao sa skupocenom, krhkom i već okrnjenom figuricom: pažljivo rukovati da se ne raspe u paramparčad. Da mešaš fil, na primer — žena je hodala po sobi. Sveža jaja, čokolada za kuvanje, šlag... Ćutala je i dalje, gledajući napolje. A onda se sasvim polako okrenula i prošaptala: - Dođi. Ovo moraš da vidiš. Stan 21 Sećanje na san ga je gušilo. O fantomskim bolovima znao je podosta, a eto, ovaj san je boleo jednako kao odstranjeni ud: kao nešto što se u zbilji ne da napipati, kroz šta možeš prolaziti kao kroz vazduh, na čije mesto je sada navaljena gromada sazdana od žalosti i nedostajanja i teskobe. Još jedan teret nosio je negde u grudima, stomaku, ma gde da se nalazila duša. Verovao je da će ga ta okamenjena grudva gneva manje razdirati ako je dobro uglača, ako je strpljivo bude oblagao pamukom izmirenja sa samim sobom i svetom. Stan 9 Tata joj je poklonio baterijsku lampu. Rekao je da je čuva pod jastukom i upali ako se noću uplaši. Trebalo je samo da napravi klik-klik i opaaa! Nije se dogodilo ništa. A onda: - Stižem, bebo, stižem! I vrata su se konačno otvorila. Stan 13 - Autorki ove fotografije treba... Treba mi svežeg vazduha, treba mi čiste i hladne vode, treba mi nešto čime ću rastaložiti ove smrdljive i lepljive nanose samosažaljenja — mislila je. Treba da se okupam. Treba da rasprostrem mirišljave čaršave. Otelo joj se glasno: - E nećeš majci više ovako crkavati! Smeh joj je bujao u grudima. Skočila je iz kreveta. Stan 17 - Vidi kako je čarobno! Stajali su obraz uz obraz, nosevi su im dodirivali hladno staklo. Pokazivala mu je nanos snega na simsu, koji se caklio obasjan mesečinom. O, kako da ga postignem? To nije posuti kristal-šećerom i završiti kolač. To nije samo dobro ulupano belance. To je nešto drugo. Ima čvrstinu a opet je tako krhko. Zamisli ovako nešto na torti. Stan 21 Rasprostro je pred sebe činjenice da ih bolje sagleda, baš onako kako bi godinama ranije po trpezarijskom stolu rasprostirao mape po kojima će flomasterom crtati nove ili pratiti unapred predviđene rute: veliki mag biciklizma, gospodar ritma, veštine da iz sopstvenog tela i mašine izvuče najviše što se može izvući, ponosni osvajač pehara, plaketa i medalja; sada — udovac bez noge, verni podanik malodušnosti, za šta bi možda i mogao dobiti nekakvu nagradu kada bi se takvi poduhvati nagrađivali. Nije se prvi put ovako trudio da sagleda sopstvenu prošlost i sadašnjost bio je siguran da nije ni poslednji , ali je svakako prvi put naslutio postojanje naprsline na čauri u koju se zatvorio. Sazrelo je vreme, pomislio je, da kao pile koje prokljucava ljusku jajeta, prokljucam sebi put napolje. Zgrabio je štake u početku su ga žuljale pod pazusima, a sada su ulegale besprekorno. Požurio je do kupatila i iz ormarića pod lavaboom izvukao finu krpu za brisanje prašine. Probao je nekoliko ključeva pre nego što je pronašao pravi, onaj koji otključava sobu s trofejima. Pre nego što je pritisnuo prekidač čvrsto je zažmurio kako ga trofejno zlato, u naglom prilivu svetlosti, ne bi potpuno zaslepelo. Pogled spolja Nervoza mu je milila između lopatica, spuštala se niz leđa do stražnjice, razdvajala i klizila niz butine i listove, sve do stopala koja je grčio u jalovom pokušaju da izazove bol i tako skrene umu pažnju s odvratnosti koju je osećao. Svake noći, ponavljalo se isto. Legao bi pospan, a onda bi mu se san razbijao na komadiće koje je bilo nemoguće ponovo pokupiti i slepiti. Postelji bi njegovo telo postajalo mrsko i teško, grbila se i krivila uskraćujući mu udobnost. Nije mogao da se otme utisku kako je noću, zapravo, mrzak celom svom stanu, kako stan teži da ga se reši, da ga ispljune napolje, među njemu slične, one koji ne nalaze sebi mesta i, ko zna zašto, ne poštuju osnovni, prirodni mehanizam smene dana i noći, sna i jave. Umišljanje je išlo ruku pod rukom sa insomnijom, to je dobro znao. Naviknut na internatske i podstanarske sobe po kojima se hoda na prstima, iz kojih se izlazi na tuširanje isključivo do određenog sata, i u sopstvenom domu se ponašao kao privremeni stanar. Istrenirati se da budeš nečujan, strpljivo glodati mrak kao kosku, ne dozvoliti da iko nasluti da si budan... U svitanje, pak, zlokobno okruženje se preobražavalo u bezazleno i gostoprimljivo; u čoveku bi oštrica opreza otupela, a umor bi celonoćnu patnju učinio smešnom i gotovo neverovatnom. A do zore još ima, mislio je, gledajući kroz prozor u snegom zasutu čistinu okruženu zgradama. Dakako, postojalo je veštačko sunce koje bi u trenu pripitomilo teskoban prostor i još teskobnije misli. Samo, upaliti ga, značilo bi otkriti, pokazati se i otvoreno pridružiti onima koji nemaju sreću da se počaste dobrim snom. Osvetljavanje stana bilo je isto što i izvrtanje sopstvene utrobe, njeno izlaganje slučajnim i namernim pogledima; i ako bi postavljanje teških zastora moglo da spreči takav neželjeni prodor spolja, šta bi, Bože, šta bi sprečilo njega samog da se sagleda iznutra? Čime bi, do vraga, opravdao svoja bdenja? Kada je video da se upalilo svetlo u stanu na četvrtom spratu zgrade preko puta, imao je vremena da pomisli: nekoga je priterala nužda. Kada se upalilo i na trećem, palo mu je na pamet da je stanare probudio nekakav prejak zvuk sa sprata iznad. Da se dešava nešto ozbiljno, poverovao je kada su se, gotovo istovremeno, osvetlili prozori na petom i šestom spratu. Očekivao je sirene, očekivao je da će se svakog trena pred ulazom parkirati kola hitne pomoći, policije; ako ništa drugo, očekivao je da će nazreti nekakvo kretanje budnih, ali nije se događalo ništa. Desetak minuta kasnije, njegovo iščekivanje je konačno nagrađeno: žena s četvrtog sprata, koju je ponekad sretao napolju, širom je rastvorila prozor i zadržala se kraj njega taman toliko da, recimo, duboko udahne. Ali to je bilo sve. Činilo mu se da već celi sat iz svog mraka osmatra tuđa svetla. Zabavljale su ga pretpostavke: šta li tamo preko sada rade sna lišeni ljudi, saveznici u pripitomljavanju tame? Uporedo s tim mislima, pomaljala se još jedna, osvežavajuća i oslobađajuća, radosna: šta ako i ja upalim svetlo? Zadugo potom, osvetljena vertikala i još jedan usamljeni pravougaonik preko puta, prkosili su zimskoj noći, u potpunoj tišini. Ivan Antić Dakle, dakle. Za nekim stolom, u nekom institutu. Ne mora se mnogo pričati. Ima tu već onih koji žele da zauzmu to mesto. Mesta za borbu oko mesta koje je centar pažnje. Ja bih mogao da se uvalim u ćutanje-slušanje, da se razbaškarim na divanu onog lagodnog biti publika. Oni ne bi mogli znati da ne pazim baš na svaku reč, da je moje lice, taj izraz diskretne napregnutosti — obična fasada. Da ja glumim da sam tu, da se pretvaram da pazim, a da tako kupujem da sam među njima, jer mi to, da, odgovara. Jer želim biti deo. Jedan, ma kakav deo, ma čega deo. No, ne ma čega. Želim biti deo nečega važnog, makar i najneznatniji deo. Ja ću tu sad simulirati nekog intelektualca, nekog ko je čak vrlo spekulativan, i ko se razume u tanane stvari, u koje se retko ko razume. Naravno, gestikuliraću kada pričam o tim teškim i zahtevnim temama. Kao da obrazlažem nešto izrazito inteligibilno, dodajući da je sve to, u biti, vrlo prosto, jednostavno. I hodaću poslednji, kada izlazimo iz restorana, sa nekim ko je zainteresovan za ono što okupira moj um. Nekim ko je radoznao. Imati ozbiljan izraz lica. Koristiti ruke pri eksplaniranju. Ali dok za stolom sedimo i jedemo, kada se napravi šala neka, deo čijeg domena sam, verovatno, i sam, ja ću se, svakako, smejati. Dobrim delom pretvarajući se da mi je sve to smešno, smejući se samo da bih dao za pravo onima koji se autentičnije smeju. Pa i ako se smeju nekoj šali da neke ljude treba jednostavno poklati, ili neke žene silovati, da, ja ću se i dalje, koliko mogu, zacenjivati. To je ipak samo šala. Nisu oni takvi ljudi. Na kraju krajeva, oni znaju. Oni se bave politikom. Ja se ne bavim politikom. Ja se bavim drugim stvarima. Ne mogu ja da povežem sve to što oni znaju. Nemam u sebi sposobnosti da shvatim takve stvari. Ne vladam tim regionima bivstujućeg, da tako kažem. Ali ja sam u nečem drugom — njima nedodirljivom — tata mata. Oni ne poznaju osnovne zakone logike, a bez logike se, jel da, ne može misliti. Ja bih mogao o tome temeljno i temeljito obrazlagati i obrazlagati. Oni to rado slušaju, mada ipak vidim da me ponekad saslušaju samo da bi pokazali respekt. Oni znaju da u tome što ja pričam nije istina. Ali to je druga stvar. Niko meni neće zabraniti da ostanem na tome. To meni prija, sviđa mi se. To je, u stvari, jedino što znam i što mogu da radim. Uostalom zašto se ja sad tu preispitujem. Mene niko ne može da smeni. Mene niko ne može odatle da pomeri, da me pomeri s mesta. I što da se onda ne nasmejem ako se kaže nešto o silovanju. Jer ja nisam takav. Čak i kad bi oni svi — mislim, zamislimo — bili u nekoj prilici gde je silovanje, takoreći, neizbežno i to, onako, grupno , da idu jedan za drugim: ja znam da oni mene ne bi primoravali. Znaju oni da ja nisam takav. Kažem da su dobri ljudi. I čak, čak, čak!!! Ponudili bi mi, iako znaju da ću, neizostavno, odbiti. Iz pristojnosti bi mi ponudili. No, oni znaju da ja nikada ne bih mogao naneti bol drugom ljudskom biću, pogotovo ne nekoj ženskoj osobi. Znaju da sam slab, ali me ne guraju od sebe. Njima treba jedan ovakav. Da, čuo sam to svojim ušima, a i da nisam, znao bih da je tako. Rekli su to još na početku i bilo mi je nekako baš milo da to čujem. Koliko se topline tad izlilo u moje srce. Baš su divni bili. Mislim, oni su odmah uvideli da sam ja neki nežan čovek, osobenjak, neurastenik, preosetljiv, emotivac, ženeiralo, i hteli me zaštiti. Da sam nekako na svoju ruku. Da bi mi upravo to moglo doći glave. Da bih upravo zbog toga mogao propasti. Posle svi da kažu: udesio stvar. Znali su da ako ne steknem takav neki autoritet — da će svi na mene gledati kao na nekog Don Kihota; na neku budalu, nekog ko je malko kanda zastranio; poludeo, ko šeta noću kraj reke; i razgovara sa sobom. Ta tupava okolina, svetina. Ovako ja imam utvrđenje. Oni su moje utvrđenje. Nego znam ja i za šta sam im potreban. Nije da nisam shvatio. Njima je potreban jedan ovakav da bi pokazali da ni oni nisu samo divljaci. Da i oni imaju elitu. Da, sve je u tome. Nešto čime da se ponose. Da mogu da kažu među sobom, u pojedinim prilikama kada mi dopuštaju da govorim: vidi kako pametno govori, a da me pri tom i ne slušaju najpažljivije, nego da se laktaju i domunđavaju, da sklapaju svoje prljave poslove. Znam ja za te poslove, ali ćutim kao zaliven. Kažem znam, a u stvari ne razumem ja šta oni tamo rade. Ja nemam jasne misli kada se radi o praktičnom životu. Ja se čak ponosim time što ne razumem. Jer ako ne razumem, to znači da ne prepoznajem. Eo ipso, nije u meni i njima — isti element. Da jeste, ja bih prepoznao i sve bi mi bilo jasno. Ali ovako, ja zaključujem da sam od plemenitijeg materijala. Ja sam gotovo primoran da to zaključim. Zakoni logike su neumoljivi. Meni je potrebno da mi oni daju koliko mi sada daju. Može i malo više. Ali to mi oni daju: ja ništa — što se kosi sa mojim moralnim kodeksom — nisam učinio. Možda ću uspeti da se izvučem ako zagusti; reći: ja to ne mogu: stvarno ne mogu: nemojte da me mučite. Mada novac i nije toliko važan. Konkretna stvar: meni za mišljenje treba komoditet, za život u mišljenju. Takav komoditet kakav mi oni pružaju. A i čovek je društveno biće, društveno živinče. Ta toplina prihvaćenosti godi mojoj duši. Jer više puta sam bio svedok toga da je samoća za mene destruktivna. Treba čovek da ima gde da ode posle celodnevnog čitanja. Gde od sebe da se skloni. S nekim da prozbori. Pa neka ti ljudi i naginju populizmu. Ključna reč je naginju. Pa svi grešimo ponekad. Čekala sam ga u kolima, kao što mi je i rekao. Lupkala sam nogama o pod, sa druge strane linije zvonilo je dugo. Nisam više mogla da izdržim. Vratila sam mobilni u tašnu, uzela paklu malbora iz kasete i izašla na vazduh. Naslonila sam se na haubu i zapalila. Bilo mi je pomalo hladno. Zabacila sam glavu unazad da izdahnem dim i zatvorila oči. Mislila sam o tajnama, mislila sam o tome kako ih ja nemam, mislila sam o tome koliko ih ona ima. Kada sam pogledala, na nebu nije bilo nijedne zvezde. Onda sam ga videla. Trčao je prema kolima. Kosa mu je bila puštena, a iz levog ugla usne curila mu je krv. Bacila sam cigaretu i ušla u kola. Dok je palio motor, maramicom sam mu brisala krv. Pitala sam ga šta se desilo. Odgovorio je i sklonio moju ruku. Obožavala sam to kada mi odgovori na pitanje, a ništa mi ne kaže. To se desilo mnogo pre nego što je nabavio tu krntiju. Sreli smo se na autobuskoj stanici. Stajao je naslonjen na pleksi- staklo i pušio. Ja sam držala cigaretu u ustima i preturala po torbici. Prišao mi je sa upaljačem u trenutku kada sam već pronašla svoj. Pogledali smo se i počeli da se smejemo. Pitala sam i okrenula se da pogledam kroz zadnje staklo. Nemoj da se tripuješ. Zašto onda juriš kao sumanut? A šta treba da radim? Hoćeš da parkiram auto, pa da izađemo da se prošetamo po svežem vazduhu? Na semaforu se upalilo crveno i one je prošao. Opsovala sam ga i prekrstila ruke, on mi je rekao da nije video. Pronašao je prazno mesto na parkingu i zaustavio kola. Njegovog druga su napali navijači, on mu je pomogao i tako zaradio batine. Pomazila sam ga po obrazu i rekla mu da sam umrla od straha. Nadoknadiću ti sve kada stignemo u Amsterdam. Ja posećujem muzeje i galerije. Prvo je samo pristiskao svoje usne o moje, onda mi je gurnuo jezik. Zagrizla sam njegovu donju usnu i polako je sisala. Sklonila sam kosu, on mi je ljubio vrat. Kroz prozor kola videla sam sedog čoveka koji se približavao kontejnerima. U rukama je nosio dve plastične kese iz kojih su virili drveni ramovi. Zatvorila sam oči i razmišljala o tome kako je jedan starac odlučio da jedne letnje noći baci svoje uspomene u smeće i nastavi sa onim što je ostalo od njegovog života. Pitala sam se ko je bio na tim slikama. Luka mi je zavukao ruku pod majicu i stiskao mi grudi. Otvorila sam oči i ugledala tog istog starca na zemlji. Otvorila sam vrata i izjurila iz kola. Ležao je na leđima. Oči su mu bile otvorene. Nagnula sam se i pogledala ga. Zovem se Branko Petrović i danas je 17. Proveravam da li imam potres mozga. Rekao je i krenuo da ustane, ali se zaustavio. Luka je dotrčao do nas. Pomogli smo mu da stane na noge. Posle nekoliko minuta ubeđivanja, ubacili smo Branka Petrovića u kola i odvezli ga kući, kada se setio adrese. Stigli smo do višespratnice iz međuratnog perioda. Izveli smo ga iz kola. Ponudila sam mu da se popnemo sa njim, on je rekao da nema potrebe, Luka je ponavljao da mora da me odveze kući. Pokušao je da hoda bez nas, ali nije mogao da dođe do daha. Ušli smo u hodnik njegovog stana. Pridržavao se za mene i Luku, koji je neprestano gunđao. Na zidu sa desne strane bio je okačen portret devojke. Pitala sam ga otkud mu tako skupa slika. Prodao mi je njegov sin. Ionako je hteo da je baci. Možda znate i njegovog sina, igrao je za Zvezdu. Luka ga je besno pogledao i rekao da nikad nismo čuli za njega. Uveli smo ga u salon i smestili ga na trosed. Sviđalo mi se tu gde smo bili. Zidovi su bili prekriveni slikama. On mi je navodio imena i objašnjavao kako je došao do njih. Sviđalo mi se što stan nije mirisao na starost. Pitao nas je čime se bavio i zainteresovano klimao glavom na svaku moju reč. Branko je pričao o svom sinu u Americi, a onda me zamolio da napravim čaj i donesem kolače iz kuhinje. U ormariću pronašla sam najmanje petnaest različitih kutija čajeva. Otvarala sam jednu po jednu i mirisala ih. Iz salona sam začula Lukin glas. Manite me tih priča. Moji ortaci napolju rade i žive od toga. Ja imam 23 godine, nemam posao i živim sa kevom. Recite mi, u kakvoj sam ja to prednosti? Poželela sam da nije ni progovorio. Sipala sam vodu u tri šolje i stavila u njih kesice čaja. Na polici, pored poslužavnika, stajala je fotografija u boji. Žena je bila njegovih godina, pretpostavljam, imala je kovrdžavu smeđu kosu i blage kestenjaste oči. Kada sam ušla u salon, pričali su o fudbalu. Branko je mirno govorio, a Luka je nervozno tresao nogu. I to ne od onog Real Madrida koga danas znamo, već od onog koji do tada nije osvajao gotovo ništa. Taj sramotni trenutak mnogi pamte, pa bi mogao i sam da ga upamtiš. Rekao je Luka i ustao. Ne mogu više da slušam ta sranja o Zvezdi. Branko se izvinio i zamolio ga da sedne. Pomenula sam naš put u Amsterdam. Pričala sam kako smo davno isplanirali taj put i kako jedva čekam da odemo. Branko nas je pitao šta ćemo tamo da radimo i da li imamo dovoljno novca. Luka mu je odgovorio da to nije njegov problem. Luka je rekao da ide da piša i da posle toga odlazimo. Izvinila sam se zbog Luke. Osećala sam se kao da sam ja kriva. Otkud sam znala da će fudbal biti toliki problem. Nije on tako loš, samo je impulsivan. Ako ti tako kažeš. Ispričala sam mu Lukinu priču. Htela sam da ga opravdam. Rekla sam kako je njegova majka ostala bez posla i kako ih je očuh napustio i kako je za mene Luka heroj. I voli me, to je barem jasno. Ponekad to nije dovoljno. Treba ti neko sa kim možeš da planiraš. Odgovorila sam da mi imamo planove i da, uostalom, putujemo za manje od mesec dana. Zazvonio je telefon i dodala sam mu slušalicu. Pretpostavio sam da si zauzeta. Ne treba ništa da doneseš. Biću ja tu, dođi, slobodno. Tako smo se i dogovorili. Spustio je slušalicu i ja sam ustala. Zahvalila sam se za čaj i kolače i krenula prema vratima. Rekao mi je da sačekam. Iz fioke je izvadio belu kovertu i pružio mi je. Evo vam za put, da se nađe. Ne mogu to da uzmem. Odgovorila sam i odgurnula njegovu ruku. Da imate barem za holandski sladoled. Nije puno, ali poslužiće. Zahvalila sam mu se i rekla mu da mu to neću zaboraviti. Vratio je kovertu u fioku. Luka je viknuo da krećemo. Oprostili smo se od Branka i izašli. Na putu do kuće, prebacivala sam mu što se svađao. Rekao mi je da mu je svega dosta i da jedva čeka da otputujemo. Da li su me privlačili njegovi dugi prsti? Da li sam bila sa njim zato što je uvek pogađao moje misli? Ili zbog smešnih pesama koje mi piše? Izašla sam i sela na haubu. Prišao mi je i seo pored mene. Izvini, ali matori je stvarno odlepio. Dobar je osećaj kad vidiš da se neko brine. Ja se brinem o tebi! Rekao je i zagrlio me. Tražila sam mu cigaru. Zavukao je ruku u džep i dok je izvlačio paklu, ispala mu je plišana kutijica. Podigla sam je i otvorila. Unutra su bila dva srebrna cvetića. Trebalo je da bude iznenađenje. Hteo sam da ti ih dam dan pred put. Nisam znala da imaš toliko ukusa. Rekla sam i zapalila cigaretu. Pitala sam ga da li misli da nas u Amsterdamu čeka nešto posebno. Rekao mi je da ne može da bude gore nego ovde. Zazvonio mu je telefon i on se udaljio od kola. Opet jedan od onih razgovora koje nisam smela da čujem. Setila sam se da u torbi imam ogledalce. Otvorila sam zadnja vrata, izvukla torbu i zakačila Lukinu jaknu. Ispod nje je ležao portret devojke. Izvukla sam je, pozvala Luku i podigla sliku u vis. Ovo je isto trebalo da bude iznenađenje? Vratio je mobilni u džep i prišao mi. Objašnjavao mi je kako matori ionako ima previše para. Isplanirao je da proda sliku, pa da ostanemo duže u Holandiji. Nisam mogla da dišem. Stajala sam sa portretom devojke u rukama i pokušavala da dođem do daha. On je nastavljao da mi priča o našem putu. Uzećeš minđuše i sliku i vratićeš ih tačno tamo gde si ih i našao! Rekao je da mu ne pada na pamet da ponovo ide kod Zvezdaša. Hoćeš tako da živiš? Da ideš neki zaobilaznim putevima dok ne stigneš do svog cilja? I koji je uopšte tvoj cilj? Što si toliko zapela da mu vratimo te stvari? Zato što mi je čovek gurao kovertu sa parama u ruke i jedva sam uspela da ga odbijem koliko je navaljivao. Luka se udaljio i šutnuo uličnu kantu za smeće. Rekla sam mu da još uvek može da se izvuče. Da treba samo da mu objasni. Šta da mu objasnim? Da sam u ogromnim govnima? Da me jure da obavljam za njih razna sranja, jer nemam da im dam pare? O čemu ti pričaš, Luka? Šta misliš zašto trčkam ko kreten i radim sve što mi oni govore? Oni od kojih sam pozajmio pare i dao očuhu! I onda me on zajebao i pobegao sa tim parama, pizda mu materina! Ispričao mi je kako su planirali da zajedno otvore neki lokal, kako su zajedno skupljali pare, kako je on pozajmio od raznih likova iz kraja i kako je na kraju očuh odneo te pare u Crnu Goru. Pitala sam ga koliko tačno duguje. Rekla sam mu da nađe posao, da proda kola, da se snađe. Rekao mi je da je rešnje njegovih problema ta slika koju sam držala u rukama. Rekla sam mu da nigde ne idem sa njim ako sve ne vrati. Vrata nam je otvorila žena sa fotografije koju sam našla u kuhinji. Mislila je da smo došli da uzmemo još stvari. Branko joj je rekao da nas pusti. Ušli smo u salon. Stavila sam sliku i minđuše na sto. Branko je klimao glavom. Rekao je da je sve u redu, jer smo se vratili. Žena je ćutala i posmatrala nas. Oči joj nisu bile tako blage kao na fotografiji. Branko je objašnjavao Luki da je svaki problem rešiv, da samo treba da ima ciljeve u životu. Onda je svako pričao o svojim ciljevima, kao da smo bili na pripremama za Olimpijadu. Rekla sam da treba da krenemo. Luka i žena su izašli u predsoblje, a Branko mi je gurnuo belu kovertu u ruku i pokazivao mi prstom da ćutim. Ispratili su nas i rekli nam da se čuvamo. Ušli smo u kola. Luka me je pogledao. Ima da ih prodam. Uhvatila sam ga za ruku. Idem kod ortaka da to sredim. Samo da te odbacim kući. Neka, idem ja s tobom. Nasmešio mi se i upalio motor. Sedeli smo u zadnjem delu autobusa. Prišao nam je namršteni kondukter. Pružila sam mu dvesta dinara i on mi je dao dve karte. Jednu sam dala Luki, drugu sam stavila u džep. Nisam ti se zahvalio. To je samo sto kinti. Kako ćeš da skupiš ostalo? Mislim, pored para od kola? Izvadila sam belu kovertu iz džepa i pružila mu. Rekla sam mu da nas je Zvezdaš častio. Luka me je poljubio, onda zasukao rukave i počeo da broji novac. Otkad ti imaš dva sata? Pogledao me je, a onda je povukao rukav na levoj ruci. Rekla sam mu da sam ja ta koja je glupa. Ustala sam i prišla vratima autobusa. Krenuo je za mnom. Rekla sam mu da moram da razmislim. Da me ne zove neko vreme. Rekla sam mu da me ne zove uopšte, da ću ja njega zvati. Vrata autobusa su se otvorila i ja sam krenula napolje. Ovo je moja stanica. Vrata su se zatvorila i autobus je otišao. Stajala sam na trotoaru. Iz torbe sam izvadila ogledalce i pogledala se. Bila sam sasvim dobro. Dragoslava Barzut Hagovale smo se na izlazu. Ti moja litijumska baterija, ja tvoje veslo, koje si sisala sve dok nisi progutala čamac. I čime sada da ploviš po Tisi? Kao da će sutra osvanuti isti dan. Na stolu postavljene dve nove keramičke saksije, i dva pelcera čuvarkuće. Prošlog vikenda nabasali smo u gradu na sajam cveća. Onda kada sam ja ugazila u govno, a ti u žvaku. Ja sam bila srećnica kojoj nije manjkalo sranja. Stojimo u hodniku, osećamo kako smrducka pseće govno sa đona crnih konversica. To kad ti patike počnu da se čuju kao cipele, pa odjekuju dok se penješ na drugi sprat usred noći, znači da su zrele za baciti. Zato nisam htela da ih čistim, stavila sam ih na gomilu stvari spremnih za đubre. Sigurno da niko normalan ne bi kupovao čuvarkuću u trenutku kada napušta stan. Bar još neće uvenuti, tešim sebe. Čuvarkuća je najzahvalnija biljka, ne zauzima mnogo zemlje, malo pije, ne smeta joj dim. Niko normalan ne bi kupio čuvarkuću u trenutku kada se seli… Ne ide, brate. Kadgod pomislim da nije momenat za proširivanje kolekcije džarmuševski statičnih scena iz moga života, neki detalj uvali mi se u kadar. Saksije su ipak samo kolateralna šteta za koje niko nije vezan. Ili bar do sada nije bio. Uostalom, ko još obraća pažnju na nešto tako sporedno kao što su sobne biljke? A nije da nisam imala nameru. I šta smo ono rekle? Ko će poneti naš mali Nivea gumeni radio aparat? Da nije bilo Svetozara i Svetlane koji su šaputali u našem stanu, ne bismo ni provalile. Trebalo je da prođu meseci da bismo skontale da misle na alarm za bebe. Ma kakve bebe, ni zeca nismo uspele da sačuvamo, izbacila si ga kada je pojeo dugme za stop na daljinskom za dvd. Zbog njega sam tri puta kupovala novi kabl za telefon. Nije to za nas. Ovo je moja trinesta selidba. Kada sam se prvi put selila, sa mojima, jedina stvar koju nisam ispuštala iz vida, bio je stari video plejer. Nikada pre a ni posle, nisam čula da je neko u svom domu imao takav plejer. Imao je na sebi, sa stražnje strane, domovinsku nalepnicu sa natpisom Czehoslovacka. Bilo je vidnih i suštinskih razlika između plejera i videa. Naravno, osim one presudne i sudbinske koja nas je spojila — video je u to vreme stajao oko hiljadu maraka a plejer se mogao nabaviti, bar ga je tata nabavio, za petsto — razlika je, osim u veličini, bila još u tome što plejer nije mogao da pamti niti je imao opciju za ubrzano premotavanje. Zbog toga se mnogih filmskih scena sećam unatraške, u slow ili fast motionu. Zbog tog starog plejera za koji sam držala da je najvrednija stvar za preneti u novi dom, ostala mi je navika da u tragičnim scenama vidim farsu. Dok Kralj lavova pada niz liticu unazad, bez tona, uz plejerovu originalnu muzičku podršku zuj i uz specijalni efekat gubljenja boje, ni ne slutim dimenzije jedinstvenosti doživljaja. Tako sam ja naučila da se smejem, tamo gde su moji vršanjci plakali. Daljinski od tog plejera preživao je dve reanimacije, treći put mu ni bajpas nije pomogao. I na njemu je najpre riknulo stop. A nismo imali zeca, imali smo mene i mog mlađeg brata. Od tada nisam ni premotavala, mrzelo me da ustajem. Ubrzo je plejer crkao. To je bilo istinski tragično. Jedina tragična scena iz mog detinjstva koja se nije pretvorila u farsu. Posle smo kupili pravi video — video rekorder, i to sonijev. Tada sam počela da snimam, opcija za premotavanje je imala čak tri brzine, bilo je to savršenstvo bez kraja za mene. Običaj da govoriš na engleskom ono što bi na srpskom prećutala. Kao da te je na tvom maternjem jeziku bilo sramota biti iskrena. Kao da na svom jeziku nismo naučile biti iskrene. Ali džabe moja litijumska baterijo, razlazi zvuče patetično na svakom jeziku. Ljubičasta šolja za kafu ostala je neoprana da stoji na radnom stolu. Lako sam se spakovala. Dve i po godine stane na jednu flešku od 4 giga. Nekoliko megabajta pokućstva i nekoliko gigabajta mene. Kilovati su bili najskuplji, zato nam je falio jedan kvadratni metar za veš mašinu. Uvek kada pomislim da sam prestala da se vezujem za prostor, stvari i vreme u njega položene, pojavi se neki detalj koji mi se uvali u kadar. Kao ta ljubičanstvena šolja sa pozlaćenom grafikom Korta Maltezea. Izgledalo je kao da se sutra ništa neće promeniti. Dve i po godine pijem kafu dodirujući Kortove pozlaćene usne, a ja to nisam primetila sve do sad. Fokusiranost na detalj u ovakim momentima može biti fatalna za pripovedača kao što fokusiranost na detalj na pojedinim mestima priče može biti fatalna za književno delo, odnosno čitača. Još gore biće ako se fokusiram na tebe. U stvari, taj deo nameravam da premotam, računajući da ne računam na stop. Klimnem glavom kao moj omiljeni smajli. Polomljena kvaka na vratima od kupatila. Nova sijalica za frižider, konačno smo je kupile. Dve i po godine u frižideru je bio mrak. Sat pored ulaznih vrata. Tvoja podlaktica dok gasiš stonu lampu. Crvene papuče koje se okreću u bubnju za mašinu. Natpis na kuhinjskom elementu: Dvesta hiljada ljudi u Rusiji umre od posledica koje izaziva alkohol. Bacanje pegle po tom istom natpisu. Teglica sa mirođijom pada. Polomljena kugla na lusteru. Onda kada su upali na Zoranovu gajbu. Kada su sprovodili raciju. Ti si bila u wc-u, a meni su tražili ličnu kartu. Kada si izašla napolje, džukele su otišle. Na sledećoj žurci prepoznala sam te, ona što se upiškila od policajca. Šta si mislila da rade sa tim spiskovima?! Zvali su te Jaša-kardiolog, bila si najhrabrija u ekipi. A ne, otkud sad ovo… Stop! Bili smo laki za održavanje, stan i ja. To nam je bilo zajedničko. Pljusneš nas vodom za rođendan, dva puta godišnje opereš prozore i to je uglavnom to. Ne iskamo mnogo vode, oboje smo vazdušni znaci. Od prošlog vikenda vazduh je pseći, pa se privikavamo, treba imati razumevanja. Pored adekvatnog psećeg smrada koji osećamo, fali nam adekvatna muzička podrška. Sva je prilika da se komšije neće pobrinuti za to. Bonus track Ne čitajte ako se niste kao i ja, u filmovima sa hepiendom pitali šta ide posle kraja. A šta je bilo posle? Dva jajeta, jedna paprika i malo origana. Jedna od dve moje samačke kombinacije za doručak. Ovo je ona prva, nadenula sam joj ime Do jajeta. Nisam luda za doručkom. I zato što ga mrzim kažnjavam sebe spremanjem pokajničkog doručka. Kad se noću pekmezim, doručkujem jaja — jedan od tri moja principa, kojih se držim kao pijanci plota. Nova limena kutija u kojoj sada skladištim origano, bivša kutijica Najlepše želje, iznajmljena zajedno sa iznajmljenim stanom. Stepen kajanja merim prazninom kutijice za origano, jer obe moje samačke kombinacije za doručak uključuju origano. Prva je feta sir i paradajz, začinjeni maslinovim uljem i origanom. To je kada ustajem ranije nego obično, kad mi san krene ispod cene, pa mi doručak zatreba pre dvanest… itd. Rijetko je pisao na papiru. Pomisli kako, za razliku od elektronskog, pisanje na hartiji odlikuje odsustvo discipline; naškrabani papir razotkrivao je grijeh misli, svađu strasti, dok se tipkanjem sve za čas moglo prebrisati i, kao da unutarnje kolebanje nikada nije ni postojalo, ostaviti tek privid savršenog kraja. Nije sasvim siguran šta mu se više dopada. Pročita još jednom stihove, i primjetivši da se u jednom od njih omakao pridjev u ženskom rodu, nasmija se. Nakon kratkotrajnog kolebanja, odluči da ga ne prepravi iz dva razloga. Zaista je bio umoran, a povrh svega, u spontanoj izmjeni rodnog identiteta simbolično je vidio revolt naspram onoga što se dogodilo noć prije. Na trenutak osjeti intimnu sreću što u fikciji može da bude bilo ko, barem kao artefakt. Uz to, pomisao da će studirati režiju, ako bude primljen naravno, opuštala ga je kao kad se sprema ispušiti jedan marokanski. Akademija scenskih umjetnosti mu se činila trenutno kao jedino utočište od okoline koja ga je prezirala, poricala, suzbijala. Požuri da kupiš somune! Iznova se vrati događajima od prethodne noći. Dodirnu desni obraz, i napipa ranu. Nije mu izlazilo iz glave šta bi se desilo da su sjeli u onaj taksi. Da li bi danas, umjesto u svojoj sobi, ležao u bolnici? Sjeti se mladića, čije je lice natopljeno krvlju jedva prepoznao to jutro na televiziji. Prethodne večeri, stojeći na parkingu, u zamci između s jedne strane lokalnih jalijaša i, s druge, radikalnih vjernika, njih dvojica su se prepirala ko će ući u taksi. Mladić je insistirao da uđe prvi. Esme ga je čežljivo gledao kako odlazi. Taksi vozilo su negdje na putu presrela nekolicina fanatika, i silom izvukli mladića iz vozila. Esme se zajedno s starijom sestrom i nekolicinom prijatelja uspio izvući. Naknadno će saznati da je bilans povrijeđenih to večer dostigao cifru od dvadesetak ljudi. Lovili su po gradu koga su stigli, uglavnom one koji se nisu uklapali u uobičajenu sliku grada. Emo style, duga kosa, pankerski outfit... Šta ako, šta ako, šta ako... Esme je kondicional volio samo u multi-narativnim dramama, tačnije onim koje je u genijalnoj trilogiji smrti Amores Perros, Babel i 21 gram, specijalizirao meksički dvojac Inarritu i Arriaga. U stvarnosti je to vrijeme izbjegavao. Upalio je laptop da izbjegne sjećanje. Internet mu je služio kao anestetik za ublažavanje osjećaja tjeskobe u koji ga je svakodnevno gurala ovdašnja stvarnost. Jednim klikom je mogao pobjeći od žrtava rata, demobilisanih boraca, ekshumacija, kostiju, svih nacionalnih alibija pomoću kojih političari ulaze i odlaze s vlasti. Iza ekrana se nudio jedan svijet, koji možda nije drukčiji, ali makar nije ni sasvim njegov... Svjetla na ekranu trepere i žderu mu zjenice. Približava se monitoru, zamišljajući kako penetrira u njega, i sudara se s gomilom informacija, diskusija, ideja, programskih kodova... Vidio je cijelu mrežu na dlanu; na horizontu mu se isticao Arktik, bio je dovoljan samo jedan screen touch da bude na bilo kom serveru na planeti, može čak nanjušiti letjelicu za istraživanje sunčeve atmosfere koja se trenutno pravi u NASA-inim labosima. Plovio je tako satima, činilo mu se, uživajući u inteligentnoj raznolikosti pejzaža... Sve dok nije udario glavom o monitor. Nasmija se, počeša po čelu, i isključi laptop. Minutu kasnije bio je na ulici, idući u pravcu pekare. Kiša je ostavljala tragove na odjeći. Pred pekarom red ljudi čeka da ugrabi somun. Jedna žena pomjeri kišobran i odmjeri ga. Nosio je uske indie traperice; umjesto frizure, na glavi su mu visile dread-locksice. U gradu u kojem su se različitosti teško prihvatale, navikao je na tuđe poglede i obično je uzvraćao istim sve dok ih ne bi skrenuli. Ovaj put spusti glavu. Od jutros je svijet gledao drukčijim očima. Socijalnu tjeskobu je zamijenio strah. Progura se nekako do somuna i užurbanim koracima vrati kući. Jel se nešto desilo? Desilo, desilo, jel se nešto desilo… Esme izgovori svoju misao na glas, glasnije nego što je odzvanjala u njemu. Stari ga ošinu strogim pogledom. Lice mu je bilo blijedo a kašika je drhtala dok je približivao ustima. Imate li vi pojma šta se dešava u ovom gradu, i gdje sam prinuđen da živim? Ne znam zašto sam se uopće vratio iz Pariza. U kratkim crtama im prepriča. Prethodnu večer je otišao na otvaranje izložbe u Akademiju likovnih umjetnosti, koju je, po prvi put u Sarajevu, organiziralo udruženje za promicanje homoseksualnih sloboda. Među posjetiteljima su uglavnom bili lokalni umjetnici, pisci, filmadžije, novinari, intelektualci. Lokalni nasilnici i vehabije su blokirali sve prolaze oko Akademije. Gađali su kamenjem i linčovali svakoga ko bi pokušao izaći. Esmea je tada pogodio kamen. Ne znam šta ste uopće radili na tom pederskom festivalu! Zar ne razumiješ, izložba, ispravi ga Esme. I ja bih ih gađao kamenjem. Stari je nastavio pričati, ponavljajući po ko zna koji put kako su u vrijeme njegove majke pravoslavci i katolici postili zajedno s muslimanima, koliko su poštovali tuđu vjeru, kakvo je, eh, to vrijeme bilo... Narednih dana, Esme se osjećao isto. Kao da ga svi skeniraju, uhode mu identitet, poput mobilnih mrava iz Minority Reporta koji te pronađu pomoću očne identifikacije. Pročitao je negdje da se nakon takvih događaja dešavaju traume. Nije baš znao da li je to prava riječ za njegovu latentnu paranoju, ali da je u svakom prolazniku na ulici vidio homofoba, nije mogao poreći. Njihova lica su odavala skriveno zadovoljstvo što je neko istukao pedere, i tako stao u zaštitu tradicije, obraza nacije, i odbranio se od još jednog agresora. Esmeova gadljivost prema okolini je iz dana u dan rasla iznad svake mjere. Vožnja taksijem je predstavljala poprilično precizno degutantan pregled grada: plakati bajramskih turbo-folk partija u diskotekama, orunuli muzeji, gradilišta komercijalnih centara kraj devastiranih fabrika... Činilo mu se da svi ti elementi predstavljaju jednu istu ćeliju koja proždire ovaj grad i gura ga na samo dno ništavila, svojim vjerskim kičom, nacionalnom patetikom, tranzicijskim žutilom... Svaki čas se susprezao od povraćanja. Ali, ponekad, baš u tom trenutku, digao bi mu se. Osjetio bi skoro pa senzualnu privlačnost prema tim, kako ih je vidio, metaforama socijalne ružnoće. Imao je želju da ih dodirne, uzme u ruke, i uobliči, izobliči, razobliči. Ta istovremena emocija fascinacije i užasa mu je dodatno otežavala stvari. Smještala ga je u čistilište, u neki međuprostor između raja i pakla. Nije li se vratio iz izbjeglištva upravo zbog toga? Nije li to trebalo predstavljati inspiraciju? Počinje žaliti svoju odluku. Sestra mu je u šali rekla da postaje miznatrof. Pokušao je naći opravdanje u toj optužbi. Ne čini li ga to, iz ugla Aristotela, zvjeri ili bogom? Ma kakvi, čini ga samo još jednim poslijeratnim sjebanim teenagerom. Kako bi povratio povjerenje smislu, intenzivno se bacio na pripremu za prijemni. Samo mu je još Akademija scenskih umjetnosti predstavljala ventil, prozor u sebe... Od ponuđenih radova, izabrao je adaptaciju Čehovog Galeba. Govorili su mu da se rijetko ko usuđuje adaptirati Galeba u teatru, a kamoli za prijemni, ali držao se svoje odluke. Ovaj period insomnije je mogao preživjeti samo kroz ambiciozno nadrkavanje svog cilja. Pored toga, Čehova je štovao iznad svega; njegove pripovjedačke minijature bile su za Esmea scenaristički ideal. Žalio je što Čehov i Hitchcock nisu bili istovremenici, Esme je bio uvjeren da bi taj dvojac danas prevazišao braću Wachowski, i povratio filmskom futurizmu karakter satiričnog. U pauzama se viđao s nekolicinom svojih drugova iz srednje škole, koji, kao ni on, nisu imali gdje da se smjeste u ovom gradu. Još od dana kada su šesnaest puta zaredom pregledali Monster club od Roy Ward Bakera, i redom svih 13 Kubrickovih filmova, sanjali su da jednog dana snime film. Sve diskusije su vodili na engleskom jer je to prosto danas postao njihov jezik. Sjedili bi satima u skvotu, kojeg su improvizirali u zgradi Elektroprijenosa, rijetkom srušenom objektu na čijem mjestu još nije nikao toranj kakvog poslijeratnog građevinskog tajkuna, i motali džoint za džointom. A onda, otvarale bi se širom zjenice, odvodeći ih u nepregledni prostor filmske mašte... Nakon erupcije ideja, dostizali bi ono što su zvali filmskom erekcijom, diveći se svojim genijalnim scenarističkim izumima. Bili su ubjeđeni da čine dio jedne nove generacije dramaturga, režisera, scenarista, i satima bi razgovarali o tome zašto je domaća kinematografija progutala samu sebe. Veći je problem što se ne znaju nositi s onim što je došlo ili dolazi. Evo, pusti univerzalne teme, zašto se, recimo, s satirične strane ne bave ovdašnjim dešavanjima, zašto ne uvedu science fiction, vampire, čudovišta, shape-shifterse, u čemu možeš naći bolju metaforu za svijet u kojem te ubjeđuju da smo potomci faraona iz Visokog? Pa, najstarija profesorica dramaturgije na Akademiji i dalje na ispitu za prijemni pita kako izgleda nož kojim je ubijen Hamlet! Ta činjenica objašnjava Kubrickovu težnju za vizuelnom perfekcijom, ali ne i da je institucija fakulteta mjerodavnost nečijeg kvaliteta. Esme, nema šanse da te ne prime. Bit će zadivljeni tvojim znanjem, tvojom strašću, možda ne znaš sve o domaćem filmu, ali im možeš u pet minuta izbiflati listu najboljih neo-noir i Sci-Fi filmova, i pričati o tome kako su snimljeni. Siguran sam da će neki od njih znati cijeniti senzibilitet nove generacije. Ove konverzacije su jačale Esmeovu motivaciju. Za dvije sedmice uspio je završiti filmsku adaptaciju Galeba, redateljsku eksplikaciju i recenziju drame. Kada je stavio tačku na posljednju stranicu, osjetio je zadovoljstvo. Naravno, ne zato što je mislio da je adaptacija sjajna, već zato što nije mogao iščekati da profesori s Akademije evaluiraju njegov rad i steknu uvid u njegov entuzijazam. Niti činjenica da je gledao dva filma dnevno niti podatak da je posljednjih sedam godina redovito pratio proces kojim James Cameron priprema novi 3D biosvijet nisu bili garant njegovog potencijala. To mu je bilo savršeno jasno. Samo je želio da mu pruže priliku da ga upoznaju. Nekoliko dana kasnije, Esme zakorači u amfiteatar Akademije scenskih umjetnosti. Koja je sličnost između Jim Morrissona i Yuri Gagarina — pitanje je koje mu postavljaju nakon što se smjestio u stolicu. Esme sagnu glavu primjetivši da je jutros obukao prvu majcu na koju je naletio u ormaru — s slikom Jima Morrissona. Bio je jedan od, kako su mu tepali u medijima, ponajboljih pozorišnih režisera u zemlji, iako je, prema Esmeu, ta titula više zasluga njegovog ambicioznog samoreklamiranja, i podilaženja ukusu publike kroz tretiranje općih tema popkulture i upotrebom efekta spektakla. Uostalom, Esme je smatrao da u zemlji koja beskompromisno traga za svojim kulturnim, umjetničkim i historijskim identitetom, epitet najboljeg nema realnu vrijednost. Ko god je napravio film od kraja rata do danas, a nije ih bilo mnogo, proklamovan je bogom kinematografije. Bacio je pogled na ostalih sedam članova žirija; svi su bili bogovi. Među njima je i mlada redateljica pokrivena maramom. Pored nje, jedan profesor stišće u rukama Jansonovu Povijest umjetnosti. Gagarin se prvi otisnuo u svemir, a Morrisson je prva rock zvijezda uhvaćena naga na javnom stageu; obojica su rušili zidove svog vremena i pokušavali otići s onu stranu vrata percepcije... Jedan je istraživao granice fizičkog svemira, drugi duhovnog... Listala je Esmeovu adaptaciju. Kako se kaže draft na našem? Draft, kako se kaže draft, pitao se. Uvijek je koristio tu riječ, kako bi se moglo reći... Taman je pošao da izusti... A prije toga ste živjeli u Francuskoj, zar ne? Jel' vi znate koji jezik se govori ovdje? Kako namjeravate praviti filmove na bosanskom, a da pritom bolje pričate engleski? Esme poče nabrajati i poznate i nepoznate naslove. Ima osjećaj kao da stotinu podrugljivih izraza lica vaga svaki slog. Trudi se da ništa ne propusti. Koliko je ljudi pobijeno u Srebrenici? Odmjeravala ga je, kao da govori Oh my god, you miserable, incompetent foreigner. Esme se osvrnu na druge članove žirija. Sjeti se da je s jednim od njih, mladim režiserom i profesorom, bio zatvoren u prostorijama Akademije likovnih umjetnosti u noći kada su linčovali pedere. Fiksirao ga je nekoliko sekundi duže želeći da mu poruči: Come to rescue me, dude, pitaj me nešto normalno. Režiser je gledao pred sobom. Čujete li me — nikada. Vi ne znate bosanski! Lamija Begagić To je isti onaj doktor koji mi je rekao da mi je lijepa maternica, pa ja nisam znala reći ništa drugo negoli hvala. Koliko je glupo zahvaliti se ginekologu na kompliment o ljepoti tvoje maternice? Nikako nisam shvatala to sa njenim čarapama, zašto su sve gotovo iste, kako ih upari i zašto nikad za nikad ne kupuje šarene, prugaste, tačkaste, ta ima ih tako divnih, udobnih i lijepih - kao moja maternica. Izgovorila bih tu misao da sam vjerovala da će je nasmijati. Smiješila se nedovoljno dugo, tek tren je prošao, tren dovoljan da prikačiš jedva jedan par čarapa na sušilo, i već joj je lice opet bilo blijedo i ozbiljno, kameno i sleđeno. Nije bilo tog humora i te igre riječi koja bi cijelu tu stvar učinila mrvicu bezazlenijom i njoj prihvatljivijom. Znala sam to kad god bih se trudila truditi, znala sam unaprijed da neće ići i da riječi rasipam, bezobrazno i neodgovorno, i puštam da odlaze u zrak i miješaju se sa mirisom deterdženta i omekšivača. Ipak, morale smo razgovarati. To smo bile mi. Mi nikad ne bježimo od problema, mi ne lupamo vratima i ne prešućujemo, mi ne okrećemo leđa i ne spavamo po kaučima, ne odlazimo bez riječi, ne odbijamo pozive i odgovaramo na poruke. Drugi bježe i šute, mi pričamo i po tome smo mi - mi. Hajde da pričamo, kako Taca i Lela uvijek pričaju — tako bi govorili drugi, oni drugi koji su imali probleme i nisu ih znali riješiti. I takve mi, odjednom smo se našle tu gdje nikako nismo trebale dospjeti. Odjednom ona prostire svoje čarape, zatvara uši i okreće pogled od mene. Svake godine sam dobro, kucamo poslije u drvo i pijuckamo vino, uvijek gotovo u isto vrijeme, i spremamo moje uredne nalaze u fasciklu. Ove sam godine radila to sproljeća, snijeg se topio i sunce probijalo, bile smo u bašti kafea preko puta klinike kad sam joj rekla da doktor misli da sam trudna i da dođem opet. Kad sam došla opet, snijega već nije bilo ni u tragovima, na pregled sam išla u dukserici i bez štrampli, nosila sam laganu suknju, mada ti odavno već u toj klinici, sestra pomogne da obučeš mantil, zelen kao u američkoj seriji, prije nego se popneš na stol. Ne treba ti više suknja, možeš tom dragom i zgodnom doktoru doći u čemu god, a on će ti ipak pohvaliti maternicu, osim ako na istoj ne kriješ tumor, onda ti, slutim, neće reći da je lijepa. Čestitam, pretpostavljam da trebam čestitati, s obzirom na Vaše godine — rekao mi je, potvrđujući ono što je na prošlom pregledu naslutio - trudnoću. Nasmijala sam se i opet promucala nespretno hvala, sestra je odvezala mantil svezan na leđima i otpratila me do garderobe, pa do vrata oridinacije, potom sam sama, bez nje, izašla na sunčani martovski dan gdje me čekala Taca. Čestitao mi je, pretpostavio je da mi treba čestitati, s obzirom na moje godine — rekla sam joj, nedovoljno jasno, toliko nedovoljno da nije shvatila o čemu pričam dok nisam dodala, glasnije i jasnije — Da, trudna sam. Vozila nas je kući i nije govorila. Ja sam joj rekla da bismo trebale i kad ćemo, ako sad nećemo, s obzirom na moje godine. Nakon što je opsovala mene, mog idiota od doktora i moje, u nekoliko navrata spomenute, godine, shvatila sam da ovo nije tren u kojem možemo razgovarati. Ostavljala sam to za poslije. Poslije je dolazilo sporo, prvo je htjela ohladiti glavu, pa se presvući, okupati se, popiti kafu, prostrti veš. Dok je činila ovo zadnje, probala sam opet. To smo bile mi. Naučila nas je štošta što nismo znale ili nisko htjele, nešto o tome kako folikul raste i raste dok ne dosegne dvadesetak i nešto milimetara, potom pukne i izbaci jajnu ćeliju koja je od tada, a to tada je zapravo ovulacija, aktivna još 24 sata. Na toj folikulometriji, doktor joj mjeri dužinu folikula i poput nekog božanstva u bijelom, procjenuje koliko još ima do pucanja, broji sa njom dane i sate i onda joj konačno da zeleno svjetlo. Kada pukne folikul, folikulometrija prestaje, a prava borba tek počinje. I traje, kažu, 24 sata. Na dan kad je Bog namijenio njenom folikulu da pukne, radimo naš posao u agenciji oslobođeni Azrinog prisustva, a njen muž tada uzima slobodan dan. Azra je išla sa mnom u osnovnu i srednju školu. To su ona prijateljstva koja poslije vučeš za sobom bez mogućnosti da ih usavršiš i bez hrabrosti da ih se riješiš. Stoje tako kao podsjetnik na neku tebe kakva si bila tada, kad si to prijateljstvo sklapala. Taca mi ponekad, u prolazu, najčešće na poslu, spusti ruku na rame i snažno ga pritisne. Ima jake ruke, ona je ta koja u našoj maloj porodici otvara tegle i boce. Time mi govori koliko sam joj važna, iz tog stiska čitam koliko je tog dana mislila na mene. Na dan kad Azra i njen muž slave pucanje folikula i moguću oplodnju, Taca me stišće jako, najjače. Pogledam je i nasmijem se. Potom zamišljamo njih dvoje kako se bacaju na kauč i brzo se svlače, kako se dodiruju dlanovima znojnim od nervoze i kako se nespretno oslobađaju strasti, nervozni i neprilagođeni, smiješni poput djece i žalosni poput staraca. Azra, moja prijateljica iz djetinjstva, ima godina, koliko i ja - trideset i šest. To su one godine kada zabrinuta zbog izostanka majčinstva ideš na folikulometrije i kupuješ trakice za ovulaciju, mjeriš jutarnju temperaturu i grčevito se držiš kalendara. To su one godine kada ti doktori, s obzirom na njih, čestitaju na trudnoći. Tacine su - za sedam manje, ali objema nam je jednako dalek i egzotičan svijet iza tih vrata u kojem se križaju dani i broje ciklusi, u kojima se crveni pred pitanjima rodbine i ćuti na ohrabrujuća tapšanja po ramenima. Tužno je sve to, znam i izgovaram, kao mantru, kao obećanje da same nikad nećemo postati tako tužne. Ne mogu da ti pričam, dok hodaš. Sjedimo jedna kraj druge, držim njen dlan na svom koljenu i čekam da kaže nešto. Izgovara štošta, kao da su onaj tuš, kafa i veš zaista učinili svoje, raspleli joj jezik i ohladili glavu. Vani je valjda još uvijek sijalo zubato martovsko sunce, a možda je, u međuvremenu, pala i noć. Ko zna koliko dugo smo sjedile na tom kauču, nas tri, bile smo ubijeđene da je ono treće također žensko i da je također sretno. Sutra ćemo, ili za koji dan, misliti o svijetu u koji će treća od nas uploviti, svijetu gdje je imati trideset i šest i plod što pliva u tebi nešto na čemu se treba čestitati samo ako uz godine i plod imaš i pripadajućeg muža, a ne djevojku. Sutra ćemo, ili za koji dan, misliti o svijetu iz kojeg će se iseliti mnogi naši onog trena kad se u njega useli treća od nas. A onda će, za još koji dan, svijet opet cijeli stati unutra i neće biti važno ni da li je vani još sunce ili se smračilo, bit ćemo opet samo nas dvije i ono treće. Luiza Bouharaoua Katica Bilo je tek sedam, a ja sam već dva sata bio u pogonu. Nikako nisam mogao razumjeti zašto mu se tako žuri, i što mu ja, pobogu, trebam. Pogledao sam ga krajičkom oka i vidio da je utonuo u sjedalo zatvorenih očiju. Baš kad sam pomislio da spava spazio sam da si desnom rukom polako masira natkoljenicu. Ništa nisam rekao, samo sam nastavio gledati cestu ispred sebe. Ruke na volanu kao da nisu bile moje. Prsti su mi još bili otečeni od pokušaja da zaspem barem nekoliko sati u komadu. Uhvatio sam svoj odraz u retrovizoru i shvatio da mi ni lice nije u boljem stanju. Kad sam kao foršpan prevrtio the-best-of trenutke zadnjih mjesec dana, morao sam se pomiriti s činjenicom da se boljem odrazu nisam mogao ni nadati. Još uvijek zatvorenih očiju otac je prekinuo praznu tišinu među nama i upitao: - Kako je Dado? Trgnuo sam se iz projekcije svoje neuspjele biografije i jedva promucao: - Dobro. Čuo sam da se pomakao u sjedalu i osjetio da me gleda. Znao sam da čeka da nastavim. Stao sam zuriti u njega, nadao sam se da će shvatiti da ga gledam, da ću sad je njega prisiliti da nastavi, ali ništa. Skrenuo sam pogled sa svog opet odsutnog oca i zurio u bijelu liniju koja je vijugala uskom cestom, što je iz jednog malog sela vodila u drugo, baš kao što su razlozi za pitanja koja je postavio u meni jurili od jedne nepoznanice do druge.
Južna obilaznica Osijek
OSIJEK - Katakombe - Na lijevoj obali Drave na putu prema Baranji ostaci su starog grada. Ili zbog smešnih pesama koje mi piše? Sviđalo mi se tu gde smo bili. Ja posećujem muzeje i galerije. Nisam više mogla da izdržim. Njima je potreban jedan ovakav da bi pokazali da ni oni nisu samo divljaci. Takav komoditet kakav mi oni pružaju. Samo, Njanjino brzo je mnogo dugačko, i ne znam koliko još treba puta da prespavam, koliko još puta... Ma pamtim ja ta strana imena, samo sad slučajno zaboravila. Znam ja, spomene meni sve tvoja mati.
